Terapija medikamentima za smirenje mora se uzimati uz strog nadzor lekara, jer nekontrolisana upotreba ovih lekova dovodi do stvaranja psihičke i fizičke zavisnosti.
Ukoliko se benzodiazepini koriste duže vreme, u dozama višim od preporučenih i kada za to ne postoji stvarna potreba, prekid lečenja zahteva stručni nadzor i mora se shvatiti veoma ozbiljno, mada uglavnom ne ugrožava život pacijenta.
Akutna zloupotreba lekova za smirenje daleko je opasnija: ukoliko se pilule uzmu u prekomernoj dozi, mešaju s alkoholom ili medikamentima iz druge grupe, može doći do kolapsa pluća i smrti pacijenta.
Kako prepoznati problem?
Ako se kontrolisano primenjuju, benzodiazepini se uglavnom dobro podnose i retko uzrokuju zavisnost.
Međutim, unošenje veće količine od potrebne može izazvati nuspojave slične simptomima zbog kojih se lek koristi: anksioznost, insomniju, glavobolju i slabost, a mogu se javiti i pospanost, konfuzija, vrtoglavica, zamućen vid, otežana sposobnost rasuđivanja i donošenja odluka, isprekidan govor, narušena koordinacija pokreta, smetnje pri disanju…
Znaci zavisnosti mogu biti vidljivi već nekoliko nedelja nakon početka terapije, ali dešava se da se jave i ranije, naročito kada je reč o lekovima s brzim delovanjem, kao što je ksanaks.
Simptomi su vrlo individualni i nespecifični, ponekad vrlo teško uočljivi, ali neki od univerzalnih jesu razvoj tolerancije na lek (određena doza više nema efekta i stalno postoji potreba da se ona povećava), korišćenje medikamenta i kada prestane stvarna potreba za njim, neprestana želja za tabletom ili bezuspešni pokušaji da se odoli uzimanju benzodiazepina.
Zavisnik gubi mnogo vremena na pronalaženje leka i uporno ga koristi uprkos spoznaji da mu to ugrožava fizičko i psihičko zdravlje.
Pritom, postaje nezainteresovan za učešće u socijalnim i poslovnim aktivnostima koje su mu ranije bile važne. Prestanak terapije mora biti postepen, jer nagla apstinencija može uzrokovati čak i epi-napade.
Dijagnostika
Dijagnoza se uspostavlja na osnovu istorije bolesti i pregleda, a ponekad se rade i laboratorijski testovi. Zbog nespecifičnih simptoma, koji nisu uočljivi na prvi pogled, osoba dugo može skrivati problem.
Ponekad se rade pretrage urina, koje mogu otkriti da li su korišćeni lekovi za smirenje, ali neće pokazati o kojoj se količini radi, pa je saradnja s pacijentom prilikom lečenja bolesti zavisnosti neophodna.
Kada je reč o akutnim stanjima (predoziranje lekom), lekari u urgentnom centru postavljaju dijagnozu trovanja uz razgovor s pacijentom ili članom njegove porodice te na osnovu pregleda, a kasnije se u lečenje uključuje psihijatar, koji utvrđuje da li je pacijent imao nameru da povredi sebe i zbog čega.
Standardni pregled podrazumeva analizu krvi, monitoring rada pluća i srca, merenje brzine otkucaja i visine krvnog pritiska, po potrebi i rendgen.
Lečenje i odvikavanje
Tretman akutne zloupotrebe obično zavisi od vrste i količine leka. Ako su medikamenti popijeni u prethodnih sat do dva, lekar će preporučiti ispiranje želuca. Ova procedura podrazumeva da se pacijentu kroz usta plasira duga cevčica kroz koju se u želudac sipa rastvor koji stimuliše izbacivanje njegovog sadržaja.
Ova metoda ne primenjuje se često, već samo ako se sa sigurnošću zna da je pacijent progutao potencijalno smrtonosan lek, kao i vreme kada se to dogodilo.
Aktivni ugalj u prahu, rastvoren u vodi, koji se daje četiri sata po uzimanju lekova, onemogućava apsorpciju leka, a nuspojave ovog preparata uključuju mučninu, povraćanje i grčeve u stomaku.
Protivotrov flumazelin sprečava toksično dejstvo lekova za smirenje, neutrališući njihov uticaj. Rezervisan je za samo nekoliko vrsta trovanja, jer može izazvati epi-napade kod pacijenata koji su hronični zavisnici od takvih medikamenata.
Odvikavanje od benzodiazepina uglavnom ne zahteva boravak u bolnici, ali je neophodan kontinuiran nadzor stručnjaka, mada se pacijenti mogu lečiti i u posebnim rehabilitacionim centrima. Prvi korak je oprezno smanjivanje doze da bi se izbegli neželjena dejstva leka i napadi.
Ovo je obično mnogo lakše od sledeće faze, koja predviđa da pacijent potpuno apstinira od lekova. Odvikavanje ponakad podrazumeva individualnu i porodičnu psihološku terapiju, socijalnu podršku i pomoć u traženju posla ili vođenju domaćinstva, a podrška bliskih osoba od ključne je važnosti u svim fazama.
