Stresni događaji utiču na hipertiroidizam

Grejvsova bolest je najčešći uzrok povećanog lučenja hormona štitaste žlezde – hipertireoze, a neka istraživanja pokazuju da žene pogađa i do 10 puta češće nego muškarce

Razrogačene oči i uvećana štitasta žlezda dva su znaka po kojima se obično prepoznaje oboljenje ove žlezde poznato kao Grejvs-Bazedovljeva bolest.

Reč je o poremećaju u radu štitaste žlezde koje karakteriše pojačano lučenje hormona. Povećanu koncentraciju tireoidnih hormona u krvi nazivamo tireotoksikozom, a kako objašnjava prof. dr Svetozar Damjanović, specijalista interne medicine i endokrinologije, načelnik Odeljenja za neuroendokrine tumore i nasledne maligne bolesti u Kliničkom centru Srbije i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, kada je ona uzrokovana pojačanom funkcijom štitaste žlezde govorimo o hipertireoidizmu.

Kriva su antitela

U 70 odsto slučajeva hipertiroidizam je uzrokovan Grejvs-Bazedovljevom bolešću.

„Radi se o autoimunoj bolesti koja je uzrokovana antitelima na tiroidnu žlezdu ili tireo-stimulišućim imunoglobulinima,TSI. Ova antitela nastaju u štitastoj žlezdi, kostnoj srži i limfnim čvorovima. Vezuju se za receptore na površini ćelija štitaste žlezde i uzrokuju njihovu pojačanu funkciju“, kaže prof. dr Damjanović i navodi da antitela tokom trudnoće prolaze kroz placentu i mogu da dovedu i do hipertireoidizma kod novorođenčeta.

Studije koje su sprovedene na jednojajčanim blizancima pokazuju da nasleđe ima svoju ulogu u pojavljivanju ove bolesti.

Do sličnog zaključka se, dodaje naš sagovornik, dolazi i analizom varijanti pojedinih gena koji regulišu neke funkcije T limfocita i gena koji kodira TSH receptor. Takođe, i povećan unos joda može da ubrza pojavu bolesti.

Isti učinak može da ima i primena tzv. antiretroviralne terapije ili terapije monoklonskim antitelima kao što je alemtuzumab. Pušenje, napominje prof. dr Damjanović, ima minorni efekat na nastanak ove bolesti.

Nejasna uloga stresa

Na pitanje koliki je uticaj stresa na nastanak ovog poremećaja i kako stres inače utiče na rad štitaste žlezde, on kaže da uticaj stresa postoji ali da on nije direktan i odigrava se na nivou neuroendokrine regulacije tzv. hipotalamo-hipofizno tiroidne osovine i neuroendokrine regulacije imunološkog odgovora.

„Ovi procesi su kompleksni i utiču na celokupnu, posebno energetsku ravnotežu. Mozak u svakom trenutku dobija informacije o potrošnji kiseonika u tkivima, koju direktno regulišu tireoidni hormoni.

Ove informacije su važne za integrativne funkcije mozga poput regulacije telesne temperature, apetita i unosa hrane, reprodukcije i adaptivnih sposobnosti organizma.

Evolutivno, sa pojavom višećelijskih organizama bilo je bitno obezbediti hranu i odbranu organizma.

Zbog toga su mehanizmi regulacije imunološkog sistema usko povezani sa regulatornim mehanizmima, tzv. stres-sistema i sistema koji obezbeđuje dnevni ritam sekrecije hormona, koji je vezan za dnevno svetlo i rotaciju naše planete“, objašnjava naš sagovornik.

On ističe da se stres često povezuje sa početkom bolesti, ali naglašava i da ne postoje studije koje tu vezu sa sigurnošću dokazuju. Jer, kako kaže, postoje podaci da pacijenti sa Gravesovom bolešću imaju veći broj tzv. loših događaja ili životnih situacija, u odnosu na grupu svojih vršnjaka koja nema ovaj zdravstevni problem.

„Manji broj studija se odnosi na uticaj stresa na sam tok bolesti. Izgleda da stresni događaji u ličnom životu imaju veći efekat nego što ga imaju socijalne okolnosti.

Postoje važna ograničenja u prihvatanju rezultata ovih studija, jer je, kao prvo, prilično teško kvantitativno definisati stres, a kao drugo, tireotoksikoza sama po sebi može da bude praćena promenama u ponašanju i emocionalnom labilnošću.

I konačno, bolest ne nastaje akutno, pa se ne može sa sigurnošću reći da je stres prethodio bolesti“, objašnjava prof. dr Svetozar Damjanović.

Utiče na oči, kožu, prste

Bolest se manifestuje velikim brojem simptoma, a najčešći simptomi su hiperaktivnost, promenljivost raspoloženja, zatim preznojavanje i slabija tolerancija toplote.

Javljaju se i lupanje i preskakanje srca, gubitak težine i to uz očuvan apetit, te osećaj opšte slabosti, proliv, poremećaji menstrualnog ciklusa kao i gubitak libida.

Karakteristično za ovu bolest je i to što kod starijih osoba simptomi mogu da budu blaži u odnosu na tegobe kod mlađih pacijenata. Srce ubrzano radi, a kod starijih od 50 godina prisutan je i poremećaj srčanog ritma. Štitasta žlezda je difuzno uvećana, a koža topla i vlažna.

„Jedan od znakova Bazedovljeve bolesti je i podrhtavanje tela, a može da se javi i ginekomastija, odnosno uvećanje dojki kod muškaraca. Često se dešava i hiperrefleksija i slabost proksimalne muskulature. Promene na očima se javljaju kod oko 10 odsto pacijenata.

Manji broj pacijenata, oko 1 odsto, ima batičaste prste, oko 5 odsto ima promene na koži, dok mali broj pacijenata ima periodičnu hipokalijemijsku paralizu“, kaže prof. dr Svetozar Damjanović i navodi da se uz kliničku sliku i pregled lekara, dijagnoza postavlja merenjem tireostimulišućeg hormona (TSH) i slobodnih tiroidnih hormona (tiroksin i trijodtironin) u serumu.

„TSH bi trebalo da je suprimovan, a koncentracija tiroidnih hormona bi trebalo da je povišena. Kod 2-5 odsto pacijenata se uz suprimovan TSH otkriva samo povišena vrednost slobodnog trijodtironina (T3 hipertireoza).

Normalna vrednost slobodnog T3 može da se vidi kod osoba kod kojih je hipertireoza indukovana većim unosom joda. U postavljanju dijagnoze Bazedovljeve bolesti nije neophodno raditi organ-specifična antitela, eho vrata je od pomoći, ali nije neophodan“, objašnjava naš sagovornik.

Lekovi, jod ili operacija

Prema njegovim rečima, hipertiroidizam se u Grejvsovoj bolesti leči ili sprečavanjem sinteze tiroidnih hormona u štitastoj žlezdi ili smanjenjem tiroidnog tkiva koje produkuje hormone.

„U prvom slučaju se primenju tionamidi koji blokiraju tireoidnu peroksidazu. Tokom trudnoće, obavezno tokom prvog trimestra, primenjuje se lekovi koji slabije prolaze transplacentalnu barijeru a istovremeno i sprečavaju pretvaranje tiroksina u trijodtironin.

U kontroli srčane radnje koriste se beta blokatori, dok se funkcionalna masa štitaste žlezde smanjuje terapijskom primenom tzv. radioaktivnog joda ili operacijom“, kaže prof. dr Damjanović i dodaje da se operativno najčešće radi skoro totalno uklanjanje štitaste žlezde, posebno kod mlađih osoba sa velikom strumom.