Druga strana priče o azilantima u Banji Kovaljači

Banja Koviljača(09.novembar, 2011.)– Već treći dan u Banji Koviljači traje bojkot nastave u osnovnim školama, roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci da odlaze u školu, nakon što je bilo i incidenata medju azilantima, kao i sa mestanima. Smatraju da njihova deca nisu bezbedna i traže od države da pitanje prekomernog broja azilanata u ovom mestu reši što pre.

Centar ima kapacitet za 80 azilanata, a njih je preko 2.000!

Banja Koviljača, jedna od najstarijih banja u Srbiji, ima oko 6.000 stanovnika. Navikli su na goste i turiste decenijama unazad. Ipak, kad u tako malo mesto, u kratkom vremenskom periodu uđe veliki broj nepoznatih ljudi, a vidi se da nisu turisti, pritom, novi neprekidno dolaze, pa se još dogodi i silovanje, onda nije za čuđenje jaka emotivna reakcija lokalnog stanovništva, pre svega roditelja školaraca. Centar za prihvat azilanata postoji dugo u Banji Koviljači, ali u njemu možeda se smesti samo 80 ljudi, a azilanata je u Banji skoro 2.500! Neki su smešteni po privatnim kužama, u nepriklandim i napuštenim objektima, bez osnovnih higijenskih uslova za život… Pema informaicjama do kojih je došao Zdravoskop, samo 300 azilanata zdravstveno je pregledano i kontrolisano, za preostale niko ne zna u kakvom su zdravstvenom statusu. Imaju li, na primer, tuberkulozu, hepatitis C, AIDS… U Centru u kojem je smešten znatan broj ovih nesretnih ljudi ima samo pet kupatila, tri muška i dva ženska. Nedovoljno za održavanje osnovne higijene. Normalno je da ljudi žele da znaju ko su ti ljudi koje sreću svakoga dana, da li su zdravi, da li imaju kriminalnu prošlost, da li su mentalno stabilni? Naši izvori kažu da ima onih koji su u jako lošem higijenskom statusu, da imaju kožna oboljenja…Centar u kojem je smešteno daleko više od 80 ljudi, nije bolnica, a njima je potrebna i zdravstvena nega. Onolika galama oko svinjskog gripa, onolika briga o narodnom zdravlju, nije se moglo disati od epidemiologa, a sada – ništa….

Nije narod lud…

Nisu se bez velike muke roditelji odlučili na takav nepopularan korak, bojkot nastave. Kada su pokušali na jednom sastanku da skrenu pažnju lokalnim vlastima, “vrli” poslanik ih je nazvao “ludacima” i – dolio ulje na vatru! Ali o tome novine ne pišu.. Ispada da su roditelji, a nije ih mali broj, nekakvi zli ljudi koji teraju svoje hirove i proteruju svakoga ko dođe u njihovu sredinu. Nije tako. Iskustvo sa izbeglicama, njihovim prihvatom i smeštajem u ovoj sredini datira decenijama unazad: od Prvog, Drugog pa do najnovijeg sukoba na tlu bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Navikao je narod ovog kraja da pruži ruku, da pomogne, punim srcem, ali – ne i da žmuri pred onim što vidi svojim očima! Celog leta nepoznati ljudi su kombijima dolazili ne u malom broju u centar Banje, kako pričaju očevici – samo dođu, istovare ih i odu! Ko i kako, nema odgovora! Potom ti nesretni ljudi danima lutaju, spavaju po klupama u parku, po travnjacima (neki stalni gosti Banje Koviljače prekinuli su svoj boravak nezadovoljni onim što su bili primorani da gledaju…), treba baciti pogled u knjige utisaka banjskih hotela i lečilišta, pa videti šta o ovom problemu misle stalni gosti Banje Koviljače. Taj manir da se, kad god su ghrađani primorani da preduzmu drastične korake kako bi skrenuli pažnju na problem pred kojim vlast žmuri, pravi se gluva i slepa, narod proglasi krivim, mora jednom prestati. Gospodo na vlasti – poslušajte narod. Bar ponekad. Pre nego što su krenuli da šalju poruke, ministri su mogli bar detaljno da se informišu šta se zaista događa. Poslanik iz Banje Koviljače, Mihajlo Purić (DS), od koga bi se očekivalo da nešto kaže – takođe ćuti! Zar nije logično da on prvi razgovara sa svojim sugrađanima, da čuje šta ih muči i pokuša, u saradnji sa nadležnima, da problem reši?

Otiđite na lice mesta i pogledajte!

Uprkos poruka koje sa najviših mesta stižu stanovnicima Banje Koviljače, Vladimir Vulović, član organizacionog odbora građanskog protesta u Banji Koviljači, kaže da je u ponedeljak uveče školski odbor OŠ “Vera Blagojević” doneo odluku da podržava bojkot nastave i da roditelji i deca neće snositi posledice zbog nedolaska dece u školu. U praksi, navodi Vulović, to znači de se deci neće upisivati neopravdani izostanci, iako je ministar prosvete Žarko Obradović nagovestio mogućnost sankcija ukoliko se bojkot nastavi. Ne postoje bezbednosni uslovi da se deca vrate u klupe. Svako ko je ovih dana boravio u Banji Koviljači mogao je da se uveri da su deca odlazila i dolazila u školu isključivo u pratnji roditelja i u većim grupama. Ne možemo da dozvolimo da se takvo stanje nastavi, naglasio je Vulović. Republički komesar za izbeglice Vladimir Cucić rekao je da se već tri puta obraćao premijeru zbog problema sa povećanim brojem azilanata na području Banje Koviljače i Loznice, ali da nije dobio odgovor. Klasičan “nojev sindrom”. Ćutim, pa će se nekako već rešiti. Problem boravka 2.500 azilanata u Banji Koviljači nije problem te varošice, već ove države. Tačno je da bojkot nastave ne rešava problem, ali i ni ćutanje i pokušaj zataškavanja takođe ništa ne rešavaju, naprotiv! Vlast nam po ko zna koji put demonstrira potpunu neosetljivost na probleme običnih ljudi, bilo da su to stanovnici Banje Koviljače, ili azilanti iz Avganistana. Ne interesuje ih. Ružno je optužiti nesretne ljude za ksenofobiju, hiljade ljudi su bili prihvaćeni u toj istoj Banji. Bilo bi daleko celishodnije, umesto poruka da su ministri zdravlja, prosvete i policije, lično došli, umesto što su nedavno novinare vodili u Ženevu, neka ih povedu da obiđu Centar i vide gde je smešten toliki broj ljudi… Neki od njih na pragu zime hodaju u “japankama”, na sebi nose majice kratkih rukava, spavaju u parku… Da li su gladni, žedni, da li su zdravi ili bolesni? Ume li neko od nadležnih, ukoliko se zna ko je nadležan, da odgovori? Poruke ne rešavaju problem, već konkretne mere i to – što pre!